Kažu da postoji mesto, negde između ovog sveta i onoga što tek treba da dođe, gde se nebo spušta dovoljno nisko da ga mogu dotaći male šape.
Do tog mesta vodi Most Duge.
Kada nas napusti životinja koju smo voleli, ona ne odlazi u tamu i ne nestaje. Prema legendi, stiže na široku livadu uz Most Duge. Tamo je uvek toplo. Trava je mekana, voda čista, a dani mirni. Nema bola, bolesti ni straha.
Oni koji su bili stari ponovo trče. Oni koji su bili bolesni ponovo su zdravi. Oni koji nisu mogli da hodaju ponovo jure kroz travu, slobodni kao u najlepšim danima svog života.
Ali nešto im ipak nedostaje. Nedostajemo im mi.
Zato se ponekad zaustave usred igre i pogledaju prema daljini. Kao da slušaju. Kao da traže glas koji poznaju bolje od svih drugih.
A onda, jednog dana, jedan od njih podigne glavu. Oči zasijaju. Prepoznao je nekoga.
Počinje da trči. Sve brže. Male šape lete preko trave, a pogled ne skida sa osobe koja mu dolazi u susret.
I tada se ponovo sretnu.
Ruke ponovo grle krzno koje su toliko puta milovale. Oči koje su se nekada razumele bez reči ponovo se gledaju.
A onda zajedno prelaze Most Duge.
I više se nikada ne rastaju.
Možda je to samo legenda. Ali ljubav koju smo dobili od njih bila je stvarna. Njihov pogled je bio stvaran. Radost kada bismo se vratili kući bila je stvarna.
Zato Most Duge nije samo priča o smrti. To je priča o ljubavi koja odbija da nestane.
Za mene je ovaj most mesto na kojem zamišljam Achille-Akilea, mog Akija: slobodnog, zdravog i srećnog, sa onim svojim pogledom kojim mi je govorio više nego što bi bilo koja reč mogla.
„Aki… tata je došao.“