Most Duge nastao je iz tuge.
Iz moje tuge.

Dana 10. avgusta 2026. izgubio sam Achille-Akilea, našeg Akija. Nije bio samo moj pas. Bio je moj prijatelj, moje dete, član moje porodice i jedno malo biće koje je umelo da me razume bez ijedne izgovorene reči.

Njegov odlazak ostavio je tišinu koju je teško opisati. U tim prvim danima duboke tuge gledao sam njegove fotografije i shvatio da želim nešto da uradim za njega. Nešto što će ostati.

Tako se rodila ideja o Mostu Duge. U početku je trebalo da bude samo mesto za Akija: njegova fotografija, njegovo ime, nekoliko reči i jedna upaljena sveća.

Onda sam pomislio na sve ljude koji prolaze kroz istu prazninu. Ovo mesto zato pripada svima njima.

Ovde možemo sačuvati ime, fotografiju, priču i uspomene. Možemo upaliti sveću i jednostavno reći: „Nisam te zaboravio.“

Ne mogu da vratim svog Akija. Ali mogu da učinim da sećanje na Achille-Akilea nastavi da živi.